Postao/la unije » 24. 06. 2008. (23:10)
dragi Lupis i Tomy,
obično u zimsko doba, oko najkračeg dana pa malo još kasnije kad sve u prirodi stane valjda mozak željan senzacija poradi na potrazi za njima. onda nema boja, mirisa i zvukova. predmeti iz djetinjstva, likovi i priče djedova i stričeva o dubokom moru i ribama izrone u mislima poput olupina iz bajki. jednog takvog dana ranih sedamdesetih prošlog stoljeća, vukla se migavica na našoj plaži. burno vrime, vedar dan i par judi na plaži u điru. svi fudrani u kapute. šime je bija kapo o migavice. vukle su se tri uze. potezalo je par njegovih judi i moj stari i stric i još niki ča su se zatekli u šetnji. stari konop tanki, riza je ruke i kapio more po gačama i postolama. trefilo se na kraju par kašeta gira, liganja, dikoji škrpun i gavuna.
odmah posli, smo pošli u konobu od strica naložit vatru. stari i ja smo čistili gire a barba(od babe brat) je ložija vatru. jednom je reka da su mu komaštrine stare priko sto godina. još ih je njegov dide koristija. to je tada ovako bilo: nalija je skoro litru maslinovog ulja u tu teču i stavio na vatru. zgrija nas je oganj u ladnoj konobi. vatra je bacala svitlo po zidovima i uz malo mašte moga si zamislit kako je plave boje i da je to more ušlo u konobu. nikad više takvog gušta od gira. tražim ga stalno i bezuspješno. nema više ni strica ni starog ni konobe ni starih teča ča su visile u konobi.